“Šume su pluća sveta”, često kažu moji roditelji. Dugo mi nije bilo jasno šta su time mislili, ali kako rastem, polako shvatam. Znam šta znači drvo. Znači kiseonik, hvlad, zaštitu od vetra. Ali, postoji jedno drvo koje meni znači mnogo više.
Ispred moje kuće raste ogromni orah. Stariji je od mene, moje sestre, čini mi se i od moje mame. Najveći je u ulici. Kada nekom objašnjavam koja je moja kuća, dovoljno je da kažem: “Ona ispred koje je veliki orah” i svi znaju gde je to. Volim ga mnogo,jer sam odrasla uz njega. Kada sam bila mala ,tata je na jednu nižu granu oraha obesio debeli kanap na koji smo se ljuljali. To je bila naša lijana i sva deca iz ulice su tu dolazila da se igraju. Oktobra, kad počne da opada lišće, zajedno sa mamom , i sestrom vredno ga skupljam. Volim to subotnje prepodne kada nas tri zajedno preturamo gomile šuškavog lišća u potrazi za orasima, a zatim ga grabimo u gomile i tovarimo u kolica. Raduju me te gomile lišća na koje mogu da skočim, pa mi je meko kao na novom jorganu.
Sa prozora moje sobe vidi se to drvo. Daje mi hlad i skriva ptičice koje mi ulepšavaju dan svojim cvrkutom. U njegovoj krošnji stanuju vrapci, golubovi i ko zna kakvi još stvorovi. Od njegovih plodova baka mi pravi omiljene kolače. U njegovom stablu su ostali urezani tragovi brisice kojom se moj tata igrao kao dečak, tako da i njega podseća na detinjstvo.
Verujem da će moj orah živeti zauvek i jako sam ponosna što tako lepo drvo raste baš ispred moje kuće. Želela bih da svaki čovek na svetu ima bar jedno drvo koje će voleti kao ja moje, jer će onda ova planeta biti mnogo lepše i zelenije mesto.
Tijana Gavrilov
IV1, OŠ “Vasa Stajić”, Mokrin