Najveći poklon koji je Bog dao čoveku to je priroda. Moja ljubav prema prirodi se rodila tako što je šarena ptičica ispustila sitnu semenku iz koje je niklo prekrasno drvo. U početku sam mislila da je neki cvet. Zalivala sam ga svakog dana, pevala mu pesmice i pričala sa njim, ali od male neobične biljke izraslo je u jedno čarobno drvo. U proleće je postalo svo rascvetano i mirisno, a u leto sam jela najslađe i najsočnije plodove.
Rasli smo i jačali zajedno. Ono mi je pružilo utočište u svojoj krošnji kad god bi se igrala sakrivanja sa drugarima ili bežala od komšijskog psa.
Prošlog proleća tata mi je sagradio šarenu kućicu na drvetu. Doselila sam se u nju sa prvim lastama. Kada sam ušla u svoju kućicu, osetila sam se kao princeza u svom carstvu. U njoj maštam, čitam zanimljive knjige, rešavam matematičke zadatke, crtam i uživam u mirisu mog drveta. Ono sasluša strpljivo sve moje tajne i probleme.
Jenog dana, počela je da pada kiša, nebo je bilo jako tmurno i grmelo je. Bila sam u svojoj kućici i uplašila sam se. – „Ne plaši se Nađice!“ Rekao je neko. Osvrnula sam se da vidim da li je to mama došla sa kišobranom po mene, ali ponovo sam čula isti glas. –„ Dođi da te zagrlim, ne plaši se kiše, ja je obožavam! Zahvaljujući kiši i tvom zalivanju vidiš kako sam poraslo!“ Bilo je to moje drvo. Zagrlilo me je svojom krošnjom, ušuškalo i sa drugom vetrićem počelo da me ljulja a ja sam se prestala plašiti i osećala sam se kao beba u maminom naručju. „Pa ti drvo govoriš?„ „Nađice koliko ja priči i tajni znam, čekalo sam pravi trenutak da ti se obratim. Tužno sam danima, evo počeću da plačem! Bila si u školi pa nisi videla mnoge stvari! Uvek rado dočekam sve ljude da uživaju pod mojom krošnjom, saslušam ih, zagrlim ih, hladim ih i štitim od sunca, mirišem i hranim ih sočnim plodovima, a oni bacaju smeće i kidaju mi grančice! To je strašno! Napiši na mom stomaku: Ne bacaj smeće, jer te moje drvo zagrliti neće! Nemoj po njemu da pišeš jer ti ono omogućava da dišeš! Ne lomi mi grančice jer ćeš loše proći kod Nađice! Našu prirodu čuvajmo i svima će biti sjajno!“
Kada je prestala kiša, mama mi je pomogla da okačim natpis na stablo mog čarobnog drveta. Više nije bilo tužno, jer su ljudi bili dobri prema njemu i poštovali su ono što je napisano. Drvo i ja smo nastavili da se družimo, mnogo sam srećna što sam baš ja vlasnica jednog čarobnog drveta. Svakog dana mi priča bajke, recituje pesme iz nekih davnih vremena, priča mi čak i o danima kako je bilo i pre mog rođenja, kad je ono bilo mala semenka koja je čekala da je neka ptica odnese! Eh samo da znate koliko meni drvo neopisivo znači, dođite i rado ću vas upoznati sa njim!
Nađa Lukić
OŠ Kralj Petar Prvi III4
Stari Grad, Beograd