Uvek kada čujem reč “Drvo” sećanje me,uz smešak odvede u jedan prohladni jesenji dan.Bio sam radoznali trogodisnjak i šetajuci sa majkom kroz park upitao:Zašto su neka stable oćelavila,a druga nisu?
Majka mi je objasnila razlog i ja sam naredne dve-tri jesene i zime prilazio listopadnom drveću hrabreći ga da izdrzi do proleca.Zimzelena stabla sam upozoravao da se ne šepure i podsmevaju”Ćelavoj”braci i sestrama.Kasnije,kada sam čuo izraz “Pluća čovečanstva”I saznao sta on znači šume i parkove gledao sam kao neke svetinje, a njihove grane kao raširene ruke koje preklinju i opominju:Ljudi opametite se! kada sam nedugo posle toga saznao da se od drveća,tj. celuloze dobija hartija sva stable naše planete počeo sam da smatram bliskim rodjacima.Kako i ne bih kada sam naučio da čitam i pišem već u četvrtoj godini,a olovka i papir bile su mi omiljene igračke.Već u šestoj godini napisao sam prvi pesmuljak a do polaska u školu jos petnaestak. Do sada preko stotinu.Zašto sve ovo nabrajam? Bez toga što sam neki umišljenko ili hvalisavac.Naprotiv! samo želim da kažem koliko drvo igra važnu ulogu u mom životu.Uostalom,drvecu sam posvetio čak devet pesama,a učiteljica mi kaze da se to već može nazvati ciklusom.
Umesto zaključka napisaću nekoliko šaljivih stihova.
Šta se ovo danas zbiva
Kao da je šuma živa
Vitak jablan kolo vodi
A do njega čik pogodi
Lepotica omorika
Kad je vidiš prava dika
Zaljubljeni još od lane
Prepreli su svoje grane
Kad ih vide ne sačeka
Već zaigra jedna smreka
Tada prava gužva nasta
To ne može bez dzin hrasta
Zamislite pored njega
Ogromna se bukva gega
Niko neće da je solo
Kad se igra šumsko kolo…
P.S. Zahvaljujuci drvecu ja dišem i pišem.Ponekad i uzdišem,Kada sam zaljubljen u hladovini ispod dzinovskih platana na obali Kolubare…
Jovan Rajovic IV-1
O.S.”Nada Puric” Valjevo