Beograd - Zahlađenje odnosa između Moskve i Ankare, nakon što je turska avijacija oborila ruski borbeni avion angažovan u vazdušnoj intervenciji koju ta zemlja sprovodi u Siriji, uticalo je na zaustavljanje energetskih aranžmana Rusije ne samo sa Turskom već i njenim saveznicima poput Turkmenistana.
Turkmeni i Turci imaju srodne jezike, dve zemlje ostvaruju prisne političko-ekonomske odnose a turkmenska zajednica u Iraku ima zdušnu pomoć Ankare. Srdačni odnosi te dve države po svemu sudeći "obili su se u glavu" Turkmenima u konkretnom slučaju jer od 1. januara ruski državni gigant Gasprom ne kupuje više turkmenski gas. Formalno obrazloženje naravno potpuno je drugačije i poziva se na "promenu situacije na međunarodnom gasnom tržištu". Međutim, ako se uzme u obir podatak da je u februaru prošle godine Moskva najavila da će smanjiti kupovinu turkmenistanskog gasa za skoro dve trećine, navodeći kao razlog povećane proizvodne kapaciteta Gasproma, činjenica da je umesto toga obustavljen celokupan uvoz , kao i tajming tog čina jasno ukazuje da to i te kako ima veze sa zahlađenjem političkih odnosa Rusije i Turske.
Nacionalna gasna kompanija Turkmengas je 2015. godine, nakon ruske najave o smanjenju uvoza turkmenistanskog gasa, nazvala Gasprom "nestabilnim partnerom", tvrdeći da je ta kompanija nesolventna. Sa druge strane, Gasprom je u julu prošle godine pokrenuo tužbu protiv Turkmengasa pred arbitražnim sudom u Stokholmu, tražeći reviziju cena gasa predviđenih ugovorom. Bez obzira što je Moskva prekinula aranžman sa Turkmengasom, nadležni u Turkmenistanu ne gube nadu i najavili su pregovore sa Gaspromom o obnavljanju ugovora koje su imalo do početka ove godine.
Rušenjem ruskog vojnog aviona srušene su sve nade da bi takozvani Turski tok mogao da bude zamena za Južni tok, te da bi se na taj način mogle podmiriti potrebe Evrope za "plavim energentom". Naime, nakon otkazivanja projekta Južni tok zbog ratnih zbivanja u Ukrajini i najave Moskve da će 2019. godine prestati da snabdeva Evropu "plavim energentom" preko te zemlje pojavila se bojazan da li će pored Severnog toka potrošači u Evropi i dalje imati još jedan pravac za snabdevanje gasom a nelagodnost je najprisutnija u zemljama poput Srbije koja bi ukidanjem gasne rute preko Mađarske ostala bez jedinog pravca snabdevanja energentom od koga je gotovo u potpunosti uvozno zavisna. Vojislav Vuletić, generalni sekretar Udruženja za gas Srbije kaže za Danas da je nakon rušenja ruskog borbenog aviona od strane tuske lovačke avijacije i uvođenja ruskih ekonomskih sankcija Ankari, Turski tok "mrtav". - Ne postoje više ni teoretske šanse da se taj gasovod izgradi. Čak i da nije došlo do geopolitičkog konflikta izgradnja tog gasovoda je bila na "labavim nogama". Osnovni problem je što bi njegova izgradnja bila veoma skupa a izuzev Rusa niko drugi nije obezbedio finansijska sredstva za njeno izvođenje. Evidentno je da ni Turska ni Grčka nemaju novca za taj projekat a isto tako je evidentno da za njega finansijskog potencijala nema ni Srbija - ističe Vuletić.
Naš sagovornik naglašava da je među najvećim gubitnicima zbog propasti Turskog toka upravo naša zemlja. - Da je Turski tok izgrađen Srbija bi dobijala iste one količine gasa koje su bile predviđene potpisivanjem ugovora o Južnom toku. Takođe, Srbija bi preuzimala gas direktno i ne bi morala da plaća posrednike te bi cena "plavog energenta bila niža". S obzirom da tog projekta više nema jedina mogućnost za snabdevanje Srbije ruskim gasom je Severni tok. Naša zemlja bi na taj način mogla da podmiri svoje potrebe međutim kupovna cena će svakako biti veća nego što je to slučaj sada kada se snabdevamo iz pravca Ukrajine i Mađarske i nego što bi bilo da se nije odustalo od izgradnje Turskog toka. Srbija će dakle izdvajati više novca za nabavku gasa jer će "plavi energent" da bi stigao do nas prolaziti kroz više zemalja Evrope kojima ćemo morati plaćati tranzit - naglašava Vuletić. On zaključuje da aktuelna zbivanja vezana za budućnost snabdevanja Evrope ruskim gasom jasno ukazuju da Južni tok nema realnu alternativu i da je taj otkazani projekat bio najisplativiji i finansijski najunosniji za Srbiju.