Evropska centralna banka ulaže krajnji napor da dostigne inflaciju od dva odsto. Džon Muelbauer, profesor primenjene makroekonomije na Univerzitetu u Oksfordu, predlaže novu i neočekivanu strategiju za podsticanje uspavane ekonomije.
Koje strategije trenutno koristi Evropska centralna banka da bi dostigla inflaciju od dva odsto i zbog čega te strategije nisu delotvorne?
Trenutna strategija Evropske centralne banke ima dva glavna smera. Jedan je da se bankama ponude veoma jeftini zajmovi pod uslovom da ih pozajme malim preduzećima, a drugi, gde još uvek nisu daleko odmakli, jeste da kupuju aktivu. Te metode su dobro funkcionisale u Sjedinjenim Državama, ali su manje delotvorne u evrozoni. Sa jeftinijim hipotekama, cene nekretnina rastu, a to u Americi znači da ljudi mogu da pozajmljuju daleko više. Mnogo tog pozajmljenog novca se potroši, a to podstiče ekonomiju. U Nemačkoj, Francuskoj i Italiji, stvari ne funkcionišu na taj način. U tim zemljama, ako želite da uzmete hipoteku, morate da platite veoma veliki depozit. U Nemačkoj je veoma teško da dobijete hipoteku bez ulaganja u iznosu od makar 20 odsto od njene vrednosti. Kada cene kuća u Nemačkoj porastu, ljudi moraju više da štede da bi mogli da plate taj depozit. Dakle, umesto podizanja potrošnje i podsticanja ekonomije, to ima suprotan efekat. Druga važna stvar jeste da u Nemačkoj, Francuskoj i Italiji, domaćinstva u načelu imaju daleko više depozita u bankama i ušteđevini nego što imaju duga. Kada saberete sve depozite koje imaju domaćinstva u Nemačkoj, iznos je daleko veći nego ukupna količina duga. Dakle, kada su kamate u padu ili veoma niske, sve te štediše zapravo imaju manje novca za potrošnju. Time se pomažu zajmodavci u Nemačkoj, ali oni su samo mali deo ekonomije. Daleko veći deo su – štediše.
Koje rešenje Vi predlažete?
Moj predlog je da Evropska centralna banka pošalje svakom odraslom građaninu evrozone sa brojem socijalnog osiguranja ček na 500 evra. U mnogim domaćinstvima, to bi izazvalo dodatnu potrošnju. Naravno, neka domaćinstva bi to samo dodala svojoj ušteđevini, negde bi platili stari dug, ali ako pogledamo studije o tome kako su ljudi koristili novac u sličnim slučajevima, vidi se da bi veliki broj domaćinstava potrošio dosta novca u prvoj godini. To bi imalo zaista veliki efekat na ekonomsku aktivnost.
Dakle, po vašoj zamisli, Evropska centralna banka bi ljudima dala novac, oni bi ga potrošili, a vlade bi dobile prihode od poreza, čime bi se smanjio deficit. Da li postoje primeri kada je sličan pristup uspešno primenjen?
Nažalost, mnogi primeri te strategije desili su se u situacijama kada je već bilo problema sa inflacijom tako da ona često nije imala blagotvorni učinak. Ali u evrozoni smo suočeni sa potpuno suprotnim problemom – mi smo na udaru deflacije. Ako konvencionalni potezi ne funkcionišu baš najbolje, Evropska centralna banka moraće da učini nešto, a ta ideja bi bila siguran način da se stimuliše aktivnost i spreči pogoršanje inflacije.
Da li je podjednako važno da se tih 500 evra daju i ljudima u bogatijim zemljama, kao i u zemljama gde ima više teškoća?
Jedna od velikih unutrašnjih debata u savetu Evropske banke uvek je to što potezi imaju različite efekte na različite zemlje. Uvek postoji briga da će donesena odluka izgledati nepravedno i mislim da je najjednostavnije platiti isti iznos svakom građaninu evrozone. Politički gledano, to ima veoma mnogo smisla.
Da li Evropska centralna banka ima novca za to?
Novca apsolutno ima. Predsednik banke Mario Dragi, pričao je o ekspanziji od jednog triliona evra za balans Evropske centralna banke. Moj predlog bi koštao samo oko jednu šestinu tog iznosa tako da je to relativno malo u poređenju sa onim o čemu je govorio Dragi, a daleko je verovatnije da će imati snažan efekat.
Ali zar to nije samo kratkoročno rešenje?
Apsolutno. Dugoročno gledano, proces reformi mora da se nastavi. To je samo privremena mera da se spreči deflacija i pad evrozone u zaista duboku krizu, poput one u Japanu. U ovom trenutku, posebno u perifernim ekonomijama, postoji utisak da ih ti strogi nadzornici evrozone prisiljavaju na poslušnost. Sve vreme se priča o štednji, stiče se osećaj da odgovorni u evrozoni ne brinu mnogo o sudbini malih ljudi. To je deo razloga za nagli uspon svih tih nacionalističkih stranaka, na primer u Finskoj, Francuskoj, Grčkoj i Španiji. Ako imate nešto što će obični ljudi odmah prepoznati kao nešto što im koristi i što će poboljšati njihove šanse da nađu posao, to bi obezbedilo sjajan doprinos vraćanju poverenju u sistem evrozone.
Koji su argument protiv te ideje?
Mislim su argumenti protiv nje neutemeljeni, ali postoji nekoliko tipičnih kritika. Na primer, nemački komentatori kažu da bi takav potez potkopao motivaciju za rad. To je smešan argument jer ne verujem da je visoka nezaposlenost u evrozoni rezultat toga što se ljudi klone posla ili ne žele da rade, već toga što posla jednostavno nema. Još jedan argument protiv toga jeste da bi ta ideja mogla da se potkopa 'vera u valutu', što znači da se moj predlog ocenjuje kao nešto što podstiče inflaciju i da će nekako dovesti do dugoročno visoke inflacije. Naravno, kada ste u vrhuncu deflacije, možda to i nije najpreča briga. Treći je tipično desničarski argument, odnosno taj da je davanje novca siromašnim ljudima koji to 'ne zaslužuju' nekako nemoralno. Oni zaboravljaju da uobičajena monetarna politika uključuje podizanje cena imovine što pomaže ljudima koji poseduju bogatstvo. Desničari to doživljavaju kao prirodnu privilegiju, ali smatraju da je davanje iste privilegije siromašnima nepravedno. Mislim da je baš taj argument nemoralan.
U idealnom slučaju, kada bi se to desilo?
Mislim da nikako neće moći da se desi pre nego što uđemo u prvi kvartal 2015, jer ako se ispostavi da sam u pravu što se deflacije tiče, osećaj deflacije će poslužiti kao poziv na buđenje i Savet Evropske centralne banke zaista će morati da potraži opcije koje imaju efekta.
(Dw.de)