OD TAKSISTE DO "KRALJA BAKRA"! Ekskluzivna ispovest Milana Popovića za Kurir, ogolio dušu o teškom odrastanju i karijeri: "Svašta sam radio u životu" (VIDEO)
Dodajte Kurir Biznis u vaš Google izbor- Milan Popović je ispričao kako je od taksiste u Švajcarskoj stigao do posla u kompaniji Marka Riča, posle brojnih odbijanja i odlaska u Englesku da popravi jezik.
- Kaže da je sa 27 godina dobio prvi milion dolara bonusa, nakon što je dao otkaz i lično ga je pozvao Mark Rič.
- Govorio je i o radu u Rusiji, kao i o noćnim klubovima u Moskvi i Majamiju, koje je opisao više kao razonodu nego kao ozbiljan biznis.
Milan Popović, biznismen poznat kao "kralj bakra", gostovao je u emisiji "Neispričano" na Kurir televiziji kod autorke Jelene Pejović i tom prilikom ekskluzivno govorio o svom životnom i poslovnom putu, od odrastanja u Jugoslaviji i odlaska u Švajcarsku, preko rada u kompaniji Marka Riča i prvog velikog kapitala, do samostalnog biznisa i života u Moskvi i Majamiju.
- Odrastanje nije bilo lako. Odrastao sam u nekada predivnoj zemlji, Jugoslaviji. Znate da su tada ljudi živeli lagodno, sa malo sredstava koje su imali. Svi su bili neka velika srednja klasa, nekako jednaki i svima je bilo lepo. Ja sam imao manje od ostalih, iz raznih razloga, ali sam imao srećno detinjstvo uz oca i sport. Naučio sam da se borim i da stvaram, znajući da nemam šta da izgubim. I do današnjeg dana, kada radim nešto novo, imam isti pristup, rizikujem, znajući da nemam šta da izgubim. Naravno, sada imam mnogo više toga, pa mogu i da izgubim jedan deo, ali moj pristup je uvek bio - idemo ili sve ili ništa - rekao je Popović.
"Radio sam svašta. Sam sam sebi plaćao studije"
Nakon služenja vojnog roka 1985. godine, odlučio je da napusti tadašnju Jugoslaviju i ode u Švajcarsku, gde je započeo novo životno poglavlje. Govorio je o tome šta ga je podstaklo da ode na Zapad, ali i kako je, uz rad, došao na ideju da studira.
- Odrastao sam uz oca. On je otišao u Švajcarsku da nastavi da radi kao košarkaški trener, pa sam čim sam odslužio vojsku otišao kod njega. Nisam jednostavno izabrao neku zapadnu zemlju, već sam otišao kod oca. Pružio mi je osnovni smeštaj i hranu za početak, dok se nisam snašao i počeo da radim. Radio sam svašta, a od tog novca koji sam zarađivao počeo sam da studiram. Prvo sam učio jezik, a potom biznis administraciju - prisetio se Popović.
Popović je za Kurir televiziju ispričao kako je, radeći i studirajući istovremeno, pronašao posao koji mu je omogućio da zaradi za školovanje, ali i da upozna gotovo celu Švajcarsku.
- Sam sam finansirao studije. Morao sam da idem na privatne fakultete jer nisam ispunjavao uslove za državne. Radio sam i zarađivao. Za razliku od drugih koji bi radili, recimo, u restoranima, ja sam izabrao da vozim taksi. To mi je bilo interesantnije. Vozio sam po celoj zemlji, upoznao Švajcarsku i video gotovo svaki njen deo. Bio je to dinamičan posao, a istovremeno sam mogao da čitam i učim tokom pauza. Spojio sam lepo i korisno - kaže on.
Kako je rekao, čak 29 firmi ga je odbilo kada je kao mlad pripravnik tražio posao, sve dok nije dobio prvu priliku u Inkometalu.
- To je interesantna priča i toga se sećam kao da je bilo juče. Kada sam počeo da tražim posao u biznisu, odnosno trgovini kojom sam oduvek želeo da se bavim, u to vreme postojale su "žute stranice" sa adresarom i kontaktima različitih kompanija. Izabrao sam međunarodnu trgovinu, sastavio spisak od 30 kompanija i krenuo da ih zovem ili šaljem pisma. Bukvalno me je 29 kompanija odbilo jer nisam imao dovoljno iskustva. Bio sam mlad, a ni engleski mi nije bio dovoljno dobar. Sećam se da sam sedeo za stolom i gledao spisak od 30 kompanija. Ostao je još Inkometal AG. Rekao sam sebi: "Ajde da probam još ovu firmu, pa šta bude" - rekao je za Kurir televiziju.
"To je bio moj poslednji poziv"
Popović je otkrio kako je, nakon brojnih odbijanja, upravo jedan poziv promenio tok njegove karijere i otvorio mu vrata sveta biznisa.
- Pozvao sam broj i javio mi se Vlasta Savić, naš biznismen i bivši predstavnik Jugometala, tada velikog igrača u svetskoj trgovini. Rekao mi je: "Imam dva sina, oni rade kod mene. Dođi, taman ćeš sa njima da radiš i da učiš kako se radi posao." Sutradan sam otišao kod njega i dobio posao. Ne znam zašto mi je data šansa, to su Božji putevi i Božja volja. Verovatno je postojao neki plan za mene, neki pravac kojim je trebalo da idem. Bukvalno je bilo kao da me je neka ruka gurala i govorila: "Zovi, zovi, ajde." To je bio moj poslednji poziv pred odustajanje. Da me Vlasta nije primio završio bih studije, verovatno, a onda bih ušao u neki sistem, možda neku veliku kompaniju, sa završenim studijama biznis administracije. Ko zna šta bi bilo - naveo je Popović.
Početkom devedesetih napravio je veliki iskorak u karijeri kada je ušao u kompaniju Mark Rič Komoditis i svet trgovine metalima. Upravo u tom periodu počeo je njegov uspon u međunarodnom biznisu, a sa svega 27 godina ostvario je i prvi veliki kapital.
- Interesantno je i kako sam dobio posao u toj firmi. Mark Rič je tada bio broj jedan u svetu kada je reč o međunarodnoj trgovini sirovinama. Jedan od partnera bio je Feliks Pozen. Feliksov sin Deni putovao je i trgovao cinkom. Firma za koju sam radio kao taksista često ga je vozila na aerodrom. Jednom sam ga vozio i rekao mu da sam pročitao knjigu o Marku Riču, da mi je to veoma interesantno i da bih voleo da se zaposlim tamo. Već sam tri puta zvao njihov HR i svaki put su me odbili zbog nedostatka iskustva i slabijeg engleskog. Deni mi je rekao: "Engleski ti nije baš najbolji. Idi, nauči ga bolje i probaj da se zaposliš u nekoj firmi, da stekneš iskustvo. Mi ne zapošljavamo ljude bez iskustva" - kaže Popović.
- Otišao sam u Englesku. Ostavio sam posao u Švajcarskoj, što je moj otac teško prihvatio. Govorio mi je: "Kako ostavljaš posao? Kako ćeš bez plate? Ostani tu i radi." Ipak, otišao sam. Proveo sam dva meseca u Engleskoj i za to vreme znatno poboljšao engleski. Zatim sam počeo da tražim posao u toj branši kako bih stekao iskustvo. Kada sam ga stekao, pozvao sam Denija i rekao mu: "Evo, imam iskustvo, engleski mi je mnogo bolji i sada bih hteo da radim za vas." Tada je počela moja svojevrsna proba upornosti. Rekao mi je: "Sećam te se, ti si onaj koji me je pitao za posao. Zovi me u četvrtak u tri popodne." Pozvao sam ga u dogovoreno vreme, a on mi je rekao da je zauzet i da se javim drugog datuma. Onda je ponovo pomerio razgovor, pa još jednom. Tako je trajalo šest meseci. Na kraju mi je rekao: "Ti stvarno želiš ovaj posao. Ajde, dođi na razgovor" - prisetio se.
Opisao je kako je dobio priliku da se pridruži Mark Riču, ali i šta je tek kasnije shvatio kada je video kako funkcioniše sistem nagrađivanja u kompaniji.
- Hteo je da vidi da li sam zaista uporan i da li stvarno želim taj posao. Kada sam otišao na razgovor, rekao mi je: "U cinku nemam nikoga, ali u bakarnom odeljenju jedan dečko upravo odlazi. Mogao bi da ideš na njegovo mesto." Rukovodilac bakarnog odeljenja me je primio i rekao: "Engleski ti je onako, ali ajde da probamo." Otišao sam da potpišem ugovor. Do tada sam imao platu od 8.000 franaka, a u Mark Riču su mi ponudili 3.000. Pitao sam kako ću sa tolikim smanjenjem, a oni su mi rekli: "Kod nas niko nije odbio da radi zbog plate." Tada nisam razumeo, ali sam kasnije shvatio. Moj prvi bonus bio je toliko veliki da je pokrio razliku u platama za određeni period. Počeo sam da radim u Mark Riču, a posle tri meseca Sovjetski Savez je počeo da se otvara.
"Sa našim crvenim pasošem imali smo prednost"
Osvrnuo se na činjenicu kako mu je poreklo iz Jugoslavije olakšalo poslovanje i putovanja po tadašnjem Sovjetskom Savezu, što mu je bilo značajno za dalji razvoj karijere.
- Tu počinje moje razumevanje kapitalizma na istoku, nakon pada Berlinskog zida. U Jugoslaviji smo imali prednost jer su nas Rusi veoma cenili. Ne samo Rusi, već i Kazahstanci, Uzbekistanci, Kirgizi, Tadžici i drugi. Delom zbog naših filmova, a delom zbog toga što su ljudi iz Sovjetskog Saveza tada bez mnogo problema putovali u Jugoslaviju. Kada bi dolazili, uglavnom su to bila poslovna putovanja velikih sovjetskih kompanija koje su sarađivale sa jugoslovenskim firmama. Naš narod je bio veoma dobar domaćin. Rusi se sećaju kako su bili dočekivani u Jugoslaviji, kakvo je bilo gostoprimstvo i kako su se lepo provodili. Kada im kažeš da si Jugosloven, reakcija je često bila: "Gde si, brate, dobrodošao." Za moj posao bilo je veoma važno što sam mogao da putujem po Sovjetskom Savezu, po fabrikama koje su proizvodile bakar, cink, aluminijum, nikl, čelik i druge sirovine. Sa našim crvenim pasošem tada smo veoma jednostavno dobijali vize za putovanja po Rusiji. Stranci nisu mogli slobodno da putuju po celoj zemlji - rekao je Popović.
- Imali smo prednost zbog jugoslovenskog pasoša. Čak smo mogli da putujemo i u neke zabranjene gradove, kako su se tada zvali, poput Jekaterinburga, gde je bila koncentrisana velika vojna industrija. Ja sam kao predstavnik Mark Riča mogao da putujem i imao sam tu prednost. Da sam se ja pitao, nikada ne bih otišao iz Mark Rič kompanije. To je bila ogromna kompanija i bila je veoma velikodušna prema saradnicima koji su donosili veliki biznis. Međutim, 1992. godine napravio sam mnogo posla za nju. Mislim da sam te godine bio broj jedan po količini posla koji sam doneo. Očekivao sam veliki bonus, ali moj direktni šef smatrao je da, zbog mojih godina i toga što sam bio nov u kompaniji, treba poštovati određenu hijerarhiju - nastavio je.
Popović je za emisiju "Neispričano" otkrio zbog čega je, uprkos značajnoj ponudi, odlučio da napusti kompaniju i kako je na njegovu odluku reagovao sam Mark Rič.
- Nudio mi je 120.000 franaka, plus još 240.000 franaka kao dodatni bonus, ukupno 360.000 franaka. Imao sam 25 godina. Putovao sam po celom bivšem Sovjetskom Savezu. Leteo sam Aeroflotom tri-četiri puta nedeljno, bio po fabrikama i praktično nisam imao privatni život. To je podrazumevalo i druženja sa klijentima, a tada se mnogo pilo. Rusi su pokušavali da vas fasciniraju količinom alkohola koju mogu da popiju. Niko od nas nije mogao da im parira. Bilo je i veoma rizično. Avioni tada nisu bili naročito sigurni, Sovjetski Savez se raspadao, sistem održavanja nije bio na nivou. Uslovi u kojima smo spavali i hrana koju smo jeli takođe su bili specifični. Mislio sam da moj trud vredi više. Kada su mi ponudili 360.000 franaka, rekao sam da je to premalo i dao otkaz. Samo sat vremena kasnije pozvao me je lično Mark Rič - kaže on.
"Tako sam dobio prvi milion"
Nakon što je dao otkaz, opisao je kako je izgledao njegov razgovor sa Markom Ričem i kako je, sa samo 27 godina, dobio prvi veliki kapital.
- Rekao mi je: "Čuo sam da si dao otkaz. Dođi sutra u Švajcarsku da razgovaramo." Otišao sam kod njega i ceo dan smo proveli zajedno. Pitao me je: "Koliko želiš da ti dam kao bonus da ostaneš?" U knjizi o Mark Riču koju sam pročitao pisalo je da je on jednom od prethodnih poslodavaca tražio milion dolara bonusa. Kada ga nije dobio, napustio je tu firmu i napravio svoju. Nisam to radio samo zbog novca. Obožavao sam svoj posao i želeo sam da uradim ono što je uradio on. Tražio sam milion dolara. On je rekao: "Imaš od mene milion dolara. I ja sam imao istu takvu situaciju u svom životu." Tako sam dobio prvi milion. Imao sam 27 godina. Nekoliko meseci kasnije Mark Rič je prodao svoj deo kompanije i otišao u penziju. Kada se to desilo, moj šef, koga sam preskočio, direktno mi je dao otkaz jer je doveo svoje ljude - naveo je.
Objasnio je kako su ga kontakti koje je stekao tokom rada u Rusiji, ali i iskustvo iz Mark Riča, podstakli da napravi prvi veliki korak ka sopstvenom biznisu.
- Nisam sve vreme bio u Rusiji. Putovao sam, često išao u Švajcarsku i sa klijentima putovao po različitim zemljama. Ali baza mi je bila Moskva i odatle sam putovao. Napravio sam kontakte i pokazao ljudima da uvek ispunjavam svoje obaveze. Bio sam prinuđen na prvi samostalni korak. Ali to je, bez obzira na okolnosti, bila velika hrabrost. To nije bila današnja Rusija. Nije postojala ni približna stabilnost ni sigurnost. Mnogi klijenti sa kojima sam radio bili su vezani za Mark Riča. Ta kompanija im je bila nešto imaginarno, negde u Švajcarskoj, a ja sam bio konkretna osoba sa kojom su svakodnevno dogovarali poslove. Krenuli su da me podržavaju i da traže da registrujem svoju firmu i počnem samostalno da radim. Mnoge kompanije su bile spremne da mi daju posao kako bih mogao da nastavim saradnju sa njima. Moj otac, međutim, nije znao da zarađuje novac. Ali me je naučio da budem pošten. To poštenje i lojalnost koristio sam i u radu sa ruskim partnerima. Uz to sam imao znanje koje sam stekao u Mark Riču. Ako želiš da počneš svoj biznis, treba bar dve godine da radiš u kompaniji koja je lider na tržištu u tom segmentu - rekao je Popović.
Govoreći o svojim iskustvima u Rusiji, Popović je opisao i tadašnji način poslovanja, koji se u mnogo čemu razlikovao od zapadnoevropskog. Posebno se osvrnuo na odnose sa poslovnim partnerima i način na koji se gradilo poverenje.
- Ne bih tadašnju Rusiju, odnosno Sovjetski Savez u vreme njegovog raspada, poredio sa onim što je Rusija danas ili sa periodom od 1996, 1997. i 1998. godine, kada se zemlja stabilizovala i kada su ruski biznismeni počeli ozbiljnije da posluju - rekao je.
"To mi je više bila razonoda"
Na pitanje kako je kao 27-godišnjak tada ulazio u ruske društvene, poslovne i intelektualne krugove, pa i u moskovski noćni život, koji ga je kasnije inspirisao da ode na Floridu i započne posao sa noćnim klubovima, Popović je za Kurir TV odgovorio:
- Ne bih to tako formulisao. To nije imalo veze sa mojim osnovnim biznisom. Nisam ulazio u posao sa noćnim klubovima kao ozbiljan biznis. To mi je više bila razonoda. Bio sam mlad i bilo mi je interesantno da imam noćne klubove u Moskvi i Majamiju. To nije bio biznis koji je donosio novac. Bila je to razonoda za vikend, jer vikendom ne možete da trgujete metalima. Nečim morate da se bavite. Konkretno, klub u Majamiju sam uzeo 1993. ili 1994. godine. Nisam to nazivao biznisom. Trajalo je dve godine i na kraju je propalo jer se nisam bavio njime. Drugi ljudi su ga vodili umesto mene. Ipak, proveo sam dve nezaboravne godine života i, kada bih mogao ponovo da uradim nešto slično, ponovo bih - odlučno je rekao Popović.
- Razlika između Moskve i Majamija je tada bila ogromna. I Majami je tada bio potpuno drugačiji od današnjeg. U vreme kada sam imao noćni klub, Majami nije imao nijedan neboder. Bilo je mnogo manje ljudi i postojala je mala grupa nas lokalaca koji smo se svakog dana viđali u nekom drugom klubu, provodili vreme i družili se. To danas više ne postoji. Majami je sada pravi velegrad, sa ogromnim brojem ljudi i gužvama svuda. Potpuno drugačija priča - za emisiju "Neispričano", rekao je Popović.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama MONDO Inc uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs