Energetika Srbije pred velikim izazovom: Tehnologija postoji, ali nema vremena za čekanje
Dodajte Kurir Biznis u vaš Google izborKonferencija pod nazivom "Energija kao oslonac rasta – stabilnost sistema i konkurentnost privrede”, u organizaciji kompanije Wireless Media Group i Mondo INC, otvorena je danas u Beogradu u Privrednoj komori Srbije. Konferencija je okupila predstavnike institucija, energetskog sektora, poslovne i stručne zajednice sa ciljem da otvori dijalog o ključnim pravcima razvoja energetskog sistema Srbije i regiona u periodu do 2040. godine. Partneri ovog projekta su Elektroprivreda Srbije, Privredna komora Srbije i Evropska mreža preduzetništva (Enterprise Europe network).
Drugi panel „Budućnost energetskog sektora – tehnologije i ljudi“ fokusirao se na regionalnu integraciju tržišta električne energije i sigurnost snabdevanja, ulogu digitalizacije i novih tehnologija u razvoju otpornijeg energetskog sistema, kao i na pitanje stručnih kadrova i kompetencija potrebnih za novu investicionu fazu. Diskusiju je moderirao Dušan Jović, direktor kompanije „3E International“, a panelisti su bili Dejan Stojčevski, tehnički direktor SEEPEX-a, Radomir Milovanović, projektni analitičar i menadžer UNDP-a Srbija, Ljubinko Savić, sekretar Udruženja za energetiku i rudarstvo PKS, i prof. dr Nikola Rajaković sa Elektrotehničkog fakulteta.
Realna pozicija Srbije na tržištu
U okviru panela pod nazivom „Budućnost energetskog sektora - tehnologije i ljudi“, prvi je govorio Dejan Stojčevski, tehnički direktor SEEPEX-a. Kako bi se jasno sagledala pozicija Srbije na regionalnom tržištu, on je na samom početku razjasnio terminološke zabune koje su često prisutne u javnosti, objašnjavajući suštinsku razliku između sigurnosti sistema i energetske bezbednosti:
U javnosti se često mešaju osnovni pojmovi. 'Sigurnost sistema' se odnosi na prenos energije od proizvodnje do potrošnje. Sa druge strane, 'energetska bezbednost' podrazumeva predviđanje rizika i nabavku energije od pouzdanih partnera.
Nadovezujući se na to, Stojčevski je pojasnio i šta u praksi zaista predstavlja sigurnost snabdevanja, naglasivši da ona primarno zavisi od finansijskih mogućnosti, a ne od fizičkog nedostatka energije:
Sigurnost snabdevanja zapravo nikada nije ugrožena, ako imate dovoljno novca, struju u svakom trenutku možete da kupite. Sistem je tako napravljen da, čak i ukoliko izgubite svog komercijalnog snabdevača, postoji zakonski mehanizam rezervnog snabdevanja koji će vas sigurno pokriti u odredjenom periodu.
Kada je reč o integraciji u šire evropske sisteme, on je detaljno objasnio konkretne benefite koje donosi spajanje tržišta, sa posebnim akcentom na uvoz električne energije:
Spajanje tržišta donosi sigurnost snabdevanja i efikasnije korišćenje prenosnih kapaciteta. Mi u svakom trenutku možemo da uvezemo koliko god nam treba struje, naš problem nije u tehničkim kapacitetima, već isključivo u ceni.
Osvrćući se na trenutnu poziciju Srbije i njenu sposobnost da funkcioniše u postojećim uslovima nezavisno od formalnog spajanja tržišta, Stojčevski je zaključio:
Da li ćemo preživeti bez spajanja tržišta? Hoćemo, kao što to radimo i sada, jer je naše bilateralno tržište razvijeno, a i pre smo imali sisteme razmene.
Cena odlaganja promena i presudan period do 2030. godine
Analizirajući tržište i izazove koji nas očekuju, prof. dr Nikola Rajaković sa Elektrotehničkog fakulteta upozorio je na ozbiljne finansijske i strukturne posledice ukoliko se energetska tranzicija ne ubrza. On je ukazao na visoku cenu takozvane usporene tranzicije:
Naš izvoz megavat-sati je opterećen, a industrije povezane sa energetikom koje imaju veliki karbonski otisak suočavaju se sa problemima. Fenomen prekograničnih taksi na emisije poznat je kao koncept već 20 godina. Ako budemo usporavali tranziciju, troškovi te naplate biće sve veći i to je najvažnija poruka koju mi iz energetike moramo da pošaljemo.
Profesor Rajaković je zatim naglasio da nemamo luksuz gubljenja vremena, te je objasnio zašto je upravo predstojeća dekada kritična za definisanje ukupnih finansijskih obaveza Srbije:
Naredne godine, tačnije period do 2030, su presudne. One će definisati koliki će biti ukupni troškovi energetske tranzicije u Srbiji. Ako ovaj proces sada ne sprovedemo sa mnogo ozbiljnijom dinamikom, u budućnosti ćemo to morati da platimo.
Govoreći o socijalnom aspektu ovih promena, on se osvrnuo na pravednu tranziciju i budućnost rudarskih regiona, ističući da glavni problem u budućnosti neće biti nedostatak znanja ili društvenog razumevanja, već novac:
Troškovi tranzicije ne treba da padnu samo na jedan sektor, već na čitavo društvo u celini. Kada je reč o pravednoj tranziciji, ne bojim se za rudarske regione poput Kolubare i Kostolca, jer verujem da će naš vrednosni sistem i društvo uspeti da to prebrode. Znanja se takođe ne bojim, imamo ga. Ono čega se zaista bojim jeste nedovoljna brzina promena i nedostatak finansijskih sredstava.
Izazovi privrede i važnost energetske pismenosti
Sagledavajući ove sistemske promene iz ugla realnog sektora, Ljubinko Savić, sekretar Udruženja za energetiku i rudarstvo pri Privrednoj komori Srbije, istakao je neophodnost sveobuhvatnog pristupa energetskom sistemu umesto fokusiranja na samo jedan njegov deo:
Često govorimo samo o jednom sektoru, elektrosektoru. Međutim, celi energetski sistem Srbije mora da diše zajedno i da se posmatra paralelno, posebno kada se okrenemo realnom sektoru i krajnjim industrijskim potrošačima kojima je energija i resurs i sirovina.
Savić je zatim detaljno objasnio koliko je važan kontinuirani dijalog institucija i privrede, navodeći primere sa terena koji pokazuju da je podizanje osnovne „energetske pismenosti“ preduslov za uštede:
Sa ciljem da privredi omogućimo niže troškove, započeli smo radionice širom Srbije u tandemu sa EPS-om i Ministarstvom, a kasnije smo uključili i EMS, EDS i Agenciju za energetiku. Uspostavljanje razumevanja između proizvođača, mrežnih operatora i samih potrošača pokazalo se kao neophodno. Iako su cene uvek u fokusu, praksa je pokazala da veliki broj malih i srednjih preduzeća ne ume pravilno ni da pročita svoj račun za struju, niti razume koncepte aktivne i reaktivne energije ili odobrene snage.
Ukazujući na to da odgovornost za visoke troškove nije isključivo na snabdevačima i proizvođačima, on je podsetio privrednike na važnost racionalnog upravljanja sopstvenom potrošnjom:
Energija završava u svakom proizvodu i njen trošak na kraju plaća krajnji potrošač, odnosno samo društvo. Zato je, pored cene koju isporučuje snabdevač, presudno koliko i sama privreda može da doprinese da se energija troši racionalno, efikasno i bez velikih gubitaka.
Na kraju svog izlaganja, Savić se osvrnuo na krizne situacije i pojasnio kako u praksi izgleda realan strah privrede kada je ugrožena stabilnost nabavke ključnih energenata:
Šta u praksi znači briga o sigurnosti snabdevanja, najbolje smo videli u trenutku izbijanja sukoba u Ukrajini. Privrednici koji dominantno koriste prirodni gas, i kao energent i kao sirovinu, tražili su savete o tome koje su im alternative i gde mogu da nabave gas. To su stvarni egzistencijalni izazovi koji muče privredu kada dođe do poremećaja na tržištu.
Diversifikacija izvora i potencijali
Kao jedno od konkretnih rešenja za jačanje energetske nezavisnosti i smanjenje uvozne ranjivosti, Radomir Milovanović, projektni analitičar i menadžer UNDP Srbija, govorio je o presudnoj važnosti diversifikacije izvora energije:
Suština dalje tranzicije jeste stremljenje ka tome da u Srbiji maksimalno diversifikujemo izvore snabdevanja energijom. Kada govorimo o našoj apsolutnoj zavisnosti od uvoza prirodnog gasa, moramo prepoznati prilike da se takav put podrži i olakša novim, alternativnim rešenjima.
Da bi se taj cilj ostvario u praksi, Milovanović je istakao nedovoljno iskorišćeni potencijal biometana, naglasivši da je privatni sektor u Srbiji informisan i tehnološki spreman za ovaj iskorak:
Kroz projekat 'EU za Zelenu agendu u Srbiji' i u saradnji sa Ministarstvom, UNDP je prepoznao veliki potencijal za otvaranje tržišta biometana. Taj potencijal se ne ogleda samo u dostupnosti sirovina, već u činjenici da mi već imamo delimično razvijen biogasni sektor. Postoji dobra komunikacija između institucija, akademske zajednice i privatnog sektora, koji već prati tržište i poseduje kapacitet da prepozna i usvoji nove tehnologije.
Odgovarajući na pitanje da li u Srbiji problem leži u nedostatku tehnologije ili kapaciteta, Milovanović kaže:
Tehnologije u Srbiji su dostupne, mogu da se nabave, ali i da ih razvijemo sami. Ključna je digitalna transformacija koja treba da bude okrenuta ka adekvatnim kapacitetima. Puno elemenata imamo, potrebno ih je samo uklopiti i aktivirati.